Sarenilo ispred kućnih vrata
Sat zvoni ,tuširanje ,doručak, gledanje vremenske prognoze ,još jednom,možda se promenila u odnodi na juče. Jutros je oblačenje praktično jer je sve pod rukom.
Kinesio traku lepim za nokte na nogama,mažem stopala vazelinom,ovog puta u malo debljem sloju napolju je mokro.
Koju jakna obući? Kiša je padala celu noć i još uvek pada i kako prognoza kaže padaće ceo dan.
Ko će trčati po ovakvom vremenu,naj radje bi sad ostala kod kuće?!...
Puls chek...110 o bože kako sam uzbudjena...jesam li dovoljno spremna? Da li su čarape i jakna koju sam obukla odgovarajuće?Sa ovakvim pitanjima samo sebi dižem pritisak...
Izlazim iz kuće ,Schek : Startni broj prikačen na pojasu,čip je na pertlama,puls schek ..opet sam u zelenoj zoni. Sve ostalo je manje više važno...sedam na bicikl uz put kupim Doru i za 10 minuta smo vec u šatoru gde predajemo svoju garderobu.
Na startu ,u samom centru starog grada ,ispred opere vise od 11.000 u učesnika različitig starosnih dobi,porekla i kože,svi u šarenim majicama profesionalci,hoby sportisti.Gledaoci sa šarenim kišobranima sa obzirom na vremensku situaciju puno ih je.... Rapoloženje je stvarno odlično i pored lošeg vremena.Bez obzira na sve radujem se da sam tu gde sam i jedva čekam da se krene.A pre nego što krene iskoršitavam da odem jos jednom u toalet.
Caundown se broji i START
Ispred i iza mene ,levo desno svi se pokreću u istom smeru i svi imaju isti cilj.
Neverovatno je kako je teško na početku sam sebe kočiti ,ne dozviliti da te masa ponese,na kraju ću svakako biti teško ,automatski ću usporiti."Previše ljudi veruje da maraton počinje posle 30 kilometra,ali prava istina je ta da su prvi kilometri najvažniji,ko napravi ovde grešku i prebrzo startuje ,nema šanse da dodje do cilja rekao je Bill Rodgers .
Cekam da se guzva rasčisti i da mogu bez da uhvatim svoj tempo i da uzivam u trčanju.
Posle 2 kilometra mi to uspeva i ja trčim svojim tempom i osecam se ODLICNO.Kiša mi za sada ne smeta.
Dora i ja ćaskamo uz put i sve ide po planu. 5Km 29 minuta,10 km 59 minuta.
Posle dva sata trčanja elita se problizava cilju,većina hoby trkača i ja medju njima približava se polu maratonu.
Od 19 km su samo maratonci na trasi ,637 muskaraca i 108 žena , i postaje mnogo mirnije.Ulice su mi poznate,koliko puta sam prošla njima ,što autom ,što biciklom što trčeci.Poznat mi je skoro svaki ćošak i to mi otežava trcanje jer znam tacno celokupnu trasu,znam tacno kiliko je koja ulica dugacka,gde se skrece.
25 -ti i kilometar kiša još uvek pada ,ja sam skorz mokra, šuškavac je dugo izdržao ali sad kiša pokako probija do kože...Tražim prigodno mesto koje bi iskoristila kao WC ...kratka pauza i samim tim se moja radna temperatura spustila. Postaje mi jako hladno.Stavljam mokre rukavice na ruke u nadi da će mi biti toplije.Svaki pokret mi teško pada.U mojoj glavi besni bitka..Na momente ritam mog disanja nije u skladu sa mojim stopama.Tempo sam previše usporila,Dora je par stotina metara isper mene,ali ja ne mogu brže jer mi je hladno.Javlja se pitanje smisla,razloga ovog mučenja.Ali borim se dalje, jer ja znam da mogu.Glykonegen rezerve su se ispraznile i telo sagoreva svoje rezerve i zato mu je potrebno mnogo više kiseonika ,koji fali sada u nogama ali i u glavi.
Kilometar 29 okrepna stanica Dora i ja ostavljamo sebi dovoljno vremena ...rezerve se moraju dopuniti .
Odjednom vidim poznato lice ... To je moj sin koji me govori da mi je doneo suvu gardereobu i pita me da li hoću da se presvučem .Odovor je naravno bio da.Brzo se skidan i oblačim ...osećaj suve odeće na kozi je fenomenalan.Ponovo mi je toplo.Mi nastavljamo tračnje on nas na biciklu prati jos par kilometara i govori kako se vidimo ponovo na cilju.
Sat zvoni ,tuširanje ,doručak, gledanje vremenske prognoze ,još jednom,možda se promenila u odnodi na juče. Jutros je oblačenje praktično jer je sve pod rukom.
Kinesio traku lepim za nokte na nogama,mažem stopala vazelinom,ovog puta u malo debljem sloju napolju je mokro.
Koju jakna obući? Kiša je padala celu noć i još uvek pada i kako prognoza kaže padaće ceo dan.
Ko će trčati po ovakvom vremenu,naj radje bi sad ostala kod kuće?!...
Puls chek...110 o bože kako sam uzbudjena...jesam li dovoljno spremna? Da li su čarape i jakna koju sam obukla odgovarajuće?Sa ovakvim pitanjima samo sebi dižem pritisak...
Izlazim iz kuće ,Schek : Startni broj prikačen na pojasu,čip je na pertlama,puls schek ..opet sam u zelenoj zoni. Sve ostalo je manje više važno...sedam na bicikl uz put kupim Doru i za 10 minuta smo vec u šatoru gde predajemo svoju garderobu.
Na startu ,u samom centru starog grada ,ispred opere vise od 11.000 u učesnika različitig starosnih dobi,porekla i kože,svi u šarenim majicama profesionalci,hoby sportisti.Gledaoci sa šarenim kišobranima sa obzirom na vremensku situaciju puno ih je.... Rapoloženje je stvarno odlično i pored lošeg vremena.Bez obzira na sve radujem se da sam tu gde sam i jedva čekam da se krene.A pre nego što krene iskoršitavam da odem jos jednom u toalet.
Caundown se broji i START
Ispred i iza mene ,levo desno svi se pokreću u istom smeru i svi imaju isti cilj.
Neverovatno je kako je teško na početku sam sebe kočiti ,ne dozviliti da te masa ponese,na kraju ću svakako biti teško ,automatski ću usporiti."Previše ljudi veruje da maraton počinje posle 30 kilometra,ali prava istina je ta da su prvi kilometri najvažniji,ko napravi ovde grešku i prebrzo startuje ,nema šanse da dodje do cilja rekao je Bill Rodgers .
Cekam da se guzva rasčisti i da mogu bez da uhvatim svoj tempo i da uzivam u trčanju.
Posle 2 kilometra mi to uspeva i ja trčim svojim tempom i osecam se ODLICNO.Kiša mi za sada ne smeta.
Dora i ja ćaskamo uz put i sve ide po planu. 5Km 29 minuta,10 km 59 minuta.
Posle dva sata trčanja elita se problizava cilju,većina hoby trkača i ja medju njima približava se polu maratonu.
Od 19 km su samo maratonci na trasi ,637 muskaraca i 108 žena , i postaje mnogo mirnije.Ulice su mi poznate,koliko puta sam prošla njima ,što autom ,što biciklom što trčeci.Poznat mi je skoro svaki ćošak i to mi otežava trcanje jer znam tacno celokupnu trasu,znam tacno kiliko je koja ulica dugacka,gde se skrece.
25 -ti i kilometar kiša još uvek pada ,ja sam skorz mokra, šuškavac je dugo izdržao ali sad kiša pokako probija do kože...Tražim prigodno mesto koje bi iskoristila kao WC ...kratka pauza i samim tim se moja radna temperatura spustila. Postaje mi jako hladno.Stavljam mokre rukavice na ruke u nadi da će mi biti toplije.Svaki pokret mi teško pada.U mojoj glavi besni bitka..Na momente ritam mog disanja nije u skladu sa mojim stopama.Tempo sam previše usporila,Dora je par stotina metara isper mene,ali ja ne mogu brže jer mi je hladno.Javlja se pitanje smisla,razloga ovog mučenja.Ali borim se dalje, jer ja znam da mogu.Glykonegen rezerve su se ispraznile i telo sagoreva svoje rezerve i zato mu je potrebno mnogo više kiseonika ,koji fali sada u nogama ali i u glavi.
Kilometar 29 okrepna stanica Dora i ja ostavljamo sebi dovoljno vremena ...rezerve se moraju dopuniti .
Odjednom vidim poznato lice ... To je moj sin koji me govori da mi je doneo suvu gardereobu i pita me da li hoću da se presvučem .Odovor je naravno bio da.Brzo se skidan i oblačim ...osećaj suve odeće na kozi je fenomenalan.Ponovo mi je toplo.Mi nastavljamo tračnje on nas na biciklu prati jos par kilometara i govori kako se vidimo ponovo na cilju.
33km -Broj trkača koji trče kostantno opada a broj onih sto hodaju raste i onih što se smeju je sve manje ,nikome nije do smejanja sada je trčanje postalo težak posao.Ipred nekih je zid a oni koji su bili dobri i trenirali bez obzira da li pada kiša ili sija sunca,oni sada prelaze na automatik modus.Ja i dalje trčim ,noge su teške ali od sada se noge ne pitaju nego glava.
Telo se javlja sa alarnim sistemom ,SADA JE VEC STVARNO DOSTA BILO,ali glava šalje organima povratnu informaciju da je umor za ovaj uspeh normalna pojava i do cilja nema još puno ...još samo 9 km,ma to je jedan mačiji skok.,sada sam već na putu ka kući.Sada ne brojim kilometre koliko sam pretrčala ,nego kojiko ih još ima, na 195 metara još uvek ne razmiljšam.
Kilometri posle 35 km granice su duplo duži nego oni do sada...vremenski. Ma nešto mi se spustilo u noge i pravi moje korake kraćim.Ali prestati sa trčanjem bi bilo jako loše rešenje ...zato glavu gore i pokušavam da se skoncentrisem na svoje korake.
Tu je i Nikola ,Nikola iz Beograda ,ćaskam malo sa njime ali on je brzo skupio snagu i dao gas tako da je ušao 4 minuta pre u cilj.Na kraju se ispostavilo da smo Nikola Kosanović i ja jedini iz Srbije trčali maraton.
Kod table koja označava 40 km , javlja mi se misao da sam vec pretrčala maraton ,ali kraljica je kriva sto moram da trčim jos dva kilometra,ako ne znate istoriju maratona engleska kraljica je zelela da na olimpijskim igrama 1908 godine maratonci trče pored Windsor Castle-a i zbog toga je staza produzena za 2 km.
Ali sama pomisao da će mi uskoro maratonska medalja visiti oko vrata, vraća mi se energija.
Iz daljine se vidi cilj.Još par stotina metara i uspela sam.Publika aplaudira ja uživam i pokretima mašine koja me je dovela do cilja.Ja sama to nisam bila,sada je vreme da iskljuičm auto pilota i sama prodjem kroz cilj.Dižem ruke jer sam pobednik.
Telo se javlja sa alarnim sistemom ,SADA JE VEC STVARNO DOSTA BILO,ali glava šalje organima povratnu informaciju da je umor za ovaj uspeh normalna pojava i do cilja nema još puno ...još samo 9 km,ma to je jedan mačiji skok.,sada sam već na putu ka kući.Sada ne brojim kilometre koliko sam pretrčala ,nego kojiko ih još ima, na 195 metara još uvek ne razmiljšam.
Kilometri posle 35 km granice su duplo duži nego oni do sada...vremenski. Ma nešto mi se spustilo u noge i pravi moje korake kraćim.Ali prestati sa trčanjem bi bilo jako loše rešenje ...zato glavu gore i pokušavam da se skoncentrisem na svoje korake.
Tu je i Nikola ,Nikola iz Beograda ,ćaskam malo sa njime ali on je brzo skupio snagu i dao gas tako da je ušao 4 minuta pre u cilj.Na kraju se ispostavilo da smo Nikola Kosanović i ja jedini iz Srbije trčali maraton.
Kod table koja označava 40 km , javlja mi se misao da sam vec pretrčala maraton ,ali kraljica je kriva sto moram da trčim jos dva kilometra,ako ne znate istoriju maratona engleska kraljica je zelela da na olimpijskim igrama 1908 godine maratonci trče pored Windsor Castle-a i zbog toga je staza produzena za 2 km.
Ali sama pomisao da će mi uskoro maratonska medalja visiti oko vrata, vraća mi se energija.
Iz daljine se vidi cilj.Još par stotina metara i uspela sam.Publika aplaudira ja uživam i pokretima mašine koja me je dovela do cilja.Ja sama to nisam bila,sada je vreme da iskljuičm auto pilota i sama prodjem kroz cilj.Dižem ruke jer sam pobednik.
...Cilj je na naj lepši deo maratona...Jako je dobar osećaj jedan maraton dovesti do kraja.Presrećna prelazim ciljnu liniju ruku pod ruku moje telo i snaga volje i duha .Toplo mi je oko srca..Srećna sam sto nisam odustala u teškim momentima ,što je posle borbe iznedju tela i duha došao mir koji me je doveo do cilja.
Ja se osećam jako dobro,bolje rečeno odlično.Naravno noge me bole ,mišići su zategnuti kao praćka .Mentalno u potpunosti ok,puls je skroz dole i medalja oko vrata..Medalja je više od jednog komada nakita..Medalja je dokaz da smo maraton završili ,ona je dokaz da imamo jedno maratosko iskutvo više.Ona se ne nosi ,za nju je samo važno imati je.Vrednost medalje se meri teškoćom ili lakoćom sa kojom smo pretrčali maraton.Maratonsku medalju dobijaju svi ,svi koji su uspeli da se izbore sa distancom od 42 km i ako je vremenska razlika izmedju prvo plasiranog i poslednjeg ogromna isto tako je formalna...na maratonu su svi koji stignu na cilj pobednici
I familija je tu da dobri i čestita na uspehu.Ponosni mi prilaze i grle.
Brzo ulazim u šator da uzmem svoju garderobu i presvučem se .Ah čeka me i topla supa.
Posle sat vremena ležanja u kadi i opustanja,nazdravljam sa familijom za sebe i sve
trkače koje sam na svom putu srela , one koje sam za zaobišla i oni koji su mene zaobišli.Da nije bilo njih naj verovatnije ne bih ni ja dalje trčala.
Ja se osećam jako dobro,bolje rečeno odlično.Naravno noge me bole ,mišići su zategnuti kao praćka .Mentalno u potpunosti ok,puls je skroz dole i medalja oko vrata..Medalja je više od jednog komada nakita..Medalja je dokaz da smo maraton završili ,ona je dokaz da imamo jedno maratosko iskutvo više.Ona se ne nosi ,za nju je samo važno imati je.Vrednost medalje se meri teškoćom ili lakoćom sa kojom smo pretrčali maraton.Maratonsku medalju dobijaju svi ,svi koji su uspeli da se izbore sa distancom od 42 km i ako je vremenska razlika izmedju prvo plasiranog i poslednjeg ogromna isto tako je formalna...na maratonu su svi koji stignu na cilj pobednici
I familija je tu da dobri i čestita na uspehu.Ponosni mi prilaze i grle.
Brzo ulazim u šator da uzmem svoju garderobu i presvučem se .Ah čeka me i topla supa.
Posle sat vremena ležanja u kadi i opustanja,nazdravljam sa familijom za sebe i sve
trkače koje sam na svom putu srela , one koje sam za zaobišla i oni koji su mene zaobišli.Da nije bilo njih naj verovatnije ne bih ni ja dalje trčala.
Facit: Grazerski maraton je bio dobro organizovan ,ove godine su okrepne stanice bile mnogo bolje opremljene i pripremljene nego prošle.Velika greška se desila na dečijoj trci,staza nije bilo zatvorena pa su se deca pomešala sa trkačima na 10 km.Na svu sreću se ništa nije desilo,jedino su deca umesto 4,3 km trčala skoro 8.
Staza se od 3-12km i 20 do 29 ponavlja i samim tim je jako dosadno ( možda smao meni jer ja dobro poznajem grad).Preuzimanje startnog broja i paketa je super funkcionisalo u velikoj robnoj kuci u centu grada .Moje veliko razočarenje je to ove godine u paketu nije bilo čak ni pamučne majice.Volim da imam majice sa maratona ako nista drugo onda kao suvenir .Kesa puna papira i reklama.
Kao što sam vec rekla naj više volim da učestvujem na manjim maratonima ,tamo hoby trkač još uvek ima neku vrednost.
