Osvajanje vrha u ravnici

Osvajanje vrha u ravnici

24 sata Burgenland je sjajna avantura ,put ka novim iskustvima,novim prijateljstvima , i put ka samom sebi.120 km u toku zime hodati ili trčati je jedno dugo putovanje.Putovanje oko Neusildler jezera je jedan izazov koii krećemo sa prijateljima ali ipak moramo ići sami!

U 2.30  se već čulo šuškanje u kuhinji  ,ja ostajem još malo u krevetu dok sat ne zvoni.Posle obilnog doručka izlazimo na scenu.

Napolju je mračno ,ja sam nervozna i loše mi je . Bezbroj hodočasnika,ektremnih sportista ,rekreativaca žena i muskaraca razlčiitih starosnih dobi ,religije .

Moje trkačke kolege su toliko različiti da različitiniji ne mogu biti.Monika pomoćnik poreskog konsultanta i Florijan dostavljač zamrznute hrane inače moj motivator pacemacker koji i ovog puta oseća moju napetost i govori mi :“ Ne sekiraj se bi će ti bolje čim napraviš par koraka“.

U momentu imam osećaj da je sama ideja trčati i hodati 120 km suluda.Tako sam i prošle godine mislila pa sam se ponovo prijavila na ovu avanturu.
Udišem duboko ,kolena mi klecaju. Uobičajen govog gradonačelnika  i organizatora,nervoza dostiže maksimum i tačno u 4.30 startujemo i od jednom je sve drugačije .Florian me jos jednom grli i namiguje mi. Još jedna fotografija i idemo.Kasnije kad sam gledala fotografije nisam mogla sama sebe da prepoznam.Lice mi je bilo skroz izobličeno . 

Od mase hodača ne uspevamo da trčimo ali to nam je manje više važno.   Čekamo da se masa proredi i uhvatimo naš tempo.

Ubrzo ulazimo u Madjarsku i  u omanji  gradić Fertőrákos  gde se cuje samo lavež pasa,koje smo  probudili.

Tu je Balf i prva okrepna stanica .Topao čaj prija. Vreme idealno za trčanje ,ni hladno ni toplo i bez vetra što je za ovo područije retkost.

Trčimo sat za satom  oko nas je sivilo. Blagi je plus i znoj kaplje sa čela .Moj želudac se opustio i koraci su sigurniji i tempo je konstantan ( jos uvek)...

Maratonska dinstanca je iza nas i napokon je i jezero tu.

Km 60 na pola puta smo ,hvala bogu.Osećam još uvek svoje noge,spuštam ruke da vise da mi se ramena opuste... menjanje garderobe .Osećaj suve odeće na telu je nezamenjim ... i sada još ovoliko.

Stizemo u Ilmitz i deo koji se zove „Die Hölle"  ili ti pakao,samo da ne stignemo do njega.

Ja se borim sa svojim unutrašnjim demonima.Očajnicki pokusavam dalje da trčim ali telo je jako umorno. Razmišljam da odustanem ,neki drugu put da opet pokušam ? Ali ako sad odustanem postoji mogućnost da mi odustajanje lakše pada? Koliko sam samo želela da budem ovde ?Nisam sama kojoj je teško , oko mene su jo stotine ljudi koji se sigurno vode svoju unutrašnju bitku.

Moje pozitivne misli su prevladale ,  idem dalje . Svu svoju hrabrost sam skupila i igorišem bol i borim se dalje

12 sati tračnja  je iza nas i 79,5  prokleto lepih kilometara Počeli smo da

hodamo .Skupljamo kilometre.Svaki korak mas  nosi  bliže mašem cilju  .Moje noge su uništene. Signali su stigli u glavu i ja ponovo tražim izgovor da bi odustala,ali moja tvrdoglavost ne to ne dopušta … Gledam u telefon ,Prijateljica je poslala poruku :“ulrtaši ne odustaju oni stižu na cilj „ to mi daje dodatnu snagu da trčim dalje.Postajem totalno inertna .Nalazim se na nebu ...

Pokalo pada noć.Za svaku osvetljenu crkvu u ovoj maglovitoj noći mislim da je to crkva u Oggau na našem cilju.

Poslednja okrepna stanica  i 15 km do cilja čeka nas prijatelj koji je zavrsio trku od 60 km i daje nam moralnu podrsku ...

Još 10 km... ja ne mogu više.Sve me boli .ruke ponovo spuštam ,pada mi glava ni nju ne mogu da držim na ramenima... polako su sve baterije prazne,fizčike  i mentalne.

Još 8 km ,ma šta je 8 km.O bože koliko kilometar može da bude dug.Meni je hladno... zbog toga ubrzavam tempo ,polako ponovo trčim... smejem se ne mogu da verujem da to  ponovo mogu da radim.

I onda još jedan kilometar ,jedan jedini kilometar. Osecaj sreće ,poslednji metri ovog dugačkog puta .

Cilj...sve stvari imaju kraj tako i ova trka , ova zima ...nadam se da će ostati u mom sećanju .

Sjaj u očima.. Da ponovo sam obišla naj veće jezero u Austriji 120 km  za 19 sati 20 minuta i malo sam ponosna na sebe.

Sedamo na tu jako poznatu sofu  ,slika kao dokaz da smo i mi stigli na cilj!

I kako je jos Konfuzius rekao pre 2500 godina :put je cilj .Za meni je  ovo veliki  sportski izazov i škola života.

Burgenland Extrem

Burgenland Extrem je  dogadjaj svake godine ,krajem januara oko najvećeg Austrijkog jezera,Neusiedlersee u  pokrajni Burgenland koja  je deo Panonske nizije i jako podseća na Vojvodinu.

 Citav krug oko Neusielder jezera, ukupno 120 km od Oggau -a do Ogga-a .

Ja sam iza sebe imala tri istrcana maratona ali to je bilo samo 42km .Od hodanja nisam imala strah ,jedino sam se se plašila dužine i  pitala kako ću mentalno izdržati?

Pozitivno je i to sto se na ovom eventu ne meri vreme.Organizator naglašava da  svako ide svoj životni put i moto  Eventa je "Live Love Move“.

Medjusobni razgovori sa kolegama su me malo smirili … ali naravno nije bilo dovoljno samo pričati nego i nešto u raditi po pitanju kondicije. Došao je i prvi trening 60 km hodanja, kada nisam mogla ni da zamislim da još toliko moram da hodam … zatim trening od  71km  i na kraju 80 …

Dan X je bio sve bliži ,hiljadu misli i pitanja je kružilo mojom glavom... da li ću zavšiti negde u nekom jarku... Sta sve poneti od garderobe je bilo od davno rešeno jer smo trenirali na -8 C ,po jakom vertru a i po suncu.

Naravno od uzbudjenja nisam mogla da spavam...U 02:00 sam bila u potpunosti budna...ludo jedna spavaj imaš jos sat vremena...i onda napokon 4:30 start ,na stotine ljudi dobrog raspoloženja ,koji su našli smisao u hodanju i trčanju u naj hladnijem januaru poslednjih 30 godina, opušteni i srećni kao da ne znaju šta je ispred njih .

Trkači startuju punom brzinom.
Ja uživam u  ne tipičnom osećaju u  jedanom nestvarnom vremenu koje ću da provedem u hodu na jednom  putovanju za koje ne znam dokle će me dovesti i gde će prestati.
Prvi kilomestri su brzo prošli i dolazi Madjarska granica... Kažu predeo je jako lep ,ja vidim samo jednu kolonu lampi ---vreme je ok...,debeo je minus i duva bočni vetar, sto je naj važnije ,nema padavina .

Dolazi prva stanica ( 22km)na sve se vodilo računa :topao čaj,banane ,hleb ,muslibar.
Osvežena marširam dalje,odlično se osećam.

Posle dva sata dobijamo na poklon predivan izlazak sunca.Sa druge strane magla  koja nam ne dozvoljava da vidimo jezero.Vremesnka prognoza je najavila sunce,videli smo ga rano jutros i to je sve .Magla sivilo i vetar koji je svremena na vreme dostiže brzinu i do 60km/h kvari ovu moju igru od 120km.

Prolazimo kroz Fertöboz, Hidegsey, Fertöhomok und Hegyköh
Zatim dolazi mentalni kolaps...u mislima sam se prebrojala u kilometrima i očekivana stanica nikako da dodje.Ja hodam i hodam ,kilometri prolaze ali Einsel Kanal i Apetlon nikako da dodju.Put je prav ko strela i nigde se ne vidi kraj.

Trkač i i hodači na putu su isto umorni kao i ja i u tempu puževa idemo svi zajedno ali polako dolazimo do naseg sledećeg cilja:Apetlon. Ja ni sama ne znam kako sam dovde došla a jos manje kako ću dalje.

O tople viršle sa hlebom i par slatkiša jako prijaju i daju energiju za dalje.
Menjaju se čarape i oblači se jos jedan sloj odeće ...Počinje mrak da pada... i samim tim će biti hladnije .
Ubrzo palim čeonu lampu istavljam spajks na patike da mi bude lakše da hodam po zaledjenom putu
Ja osećam kako je mentalna rupa dublja ali idem dalje... stavljam  nogu isped noge.Bol se u mom telu pomera sa levog skočnog zgloba u desno koleno,pa onda na levi kuk ili ponovo na sločni zglob.Ma ne znam ni sama.Sama sebi se smejem i tom bolu koji migrira kroz moje telo.Ali osećam da svakim korakom  rastem da postajem veća i da sam blize cilju i iznnemoglosti .

Prijatelji koji su ostali kod kuće pišu poruke podrške:" Izdrzi cilj se polako vidi ,ispred tebe je još samo maraton distanca"!!!Da, da još samo 40 km je isperd mene! Izlazim iz mentalne rupe.


Umorna sam pa ovo je već druga noć da nespavam. Kapke ne mogu da drzim više otvorene,zatvaram oči i hodam kao robot.Lice mi gori od hladnoće i jakog vetra.

Već sam 17,5 sati na putu ...Umorna  sa bolom u zadnjoj nadkolenici koji je sve veći..
Okrepna stanica Neusidel am see, stavljam kinezio tape posle sat vremena pauze okrepeljena toplom supom i čajem  krečem dalje sa dva novo stečena prijatelja. 

Tu je i organizator  ;Michael Oberhauser koji iskorišćava priliku da se slika sa jedinom učesnicom iz Srbije ;)

 

 Noć je još tamnija ,bez i jednog svetla na horizontu, hodača je sve manje.Srećna sam sto imam nekog pored sebe,to mi daje sigurnost.Mi već dugo nismo medjusobno razgovarali,svako ide za sebe i sa svojim bolom ... noge jedva pomeram i svaki korak je teži i teži.Tabani mi gore,imam utisak kao da hodam po žaru.

Još jedna kratka pauza u Purbach-u ...umor je ostavio vidne tragove na mom telu .Pokušavam da odremam na stolu par minuta .
Kolege mi govore da je vreme da se krene dalje.Protresam glavu levo,desno da se probudim,uzimam još par gutljaja slatke kafe i  ponovo smo na putu.

Hodam dalje ...želim da cilj dodje što pre ,ali kilometri su dugački.

Pored nas prolazi   mobilna stanica,pitaju nas ." Sve u redu kod vas ,treba li vam nešto?!"
U redu nije više ništa ...Ali mi ih odpozrdavljamo i idemo dalje .

I onda  još samo 5 km do kraja .Vetar mi šiba lice ,noge ne osećam ...ne mogu vise da izdržim.Jedna usamljena klupa na putu mi pruža mogusćnost da sednem .Skidan patiku i čarapu da moje stopalo dobije kiseonik .Ogroman vodeni žulj se smeši. Sva sreća su konac i igla pri ruci, stavljam flaster .Govorim svojim  sapatnicima da nastave  do cilja  bez mene ,ja cu se već nekako dovući ,oni naravno ne pristaju na to i čekaju me,mada su hteli da stignu na cilj brže nego prosle godine.
Ma ko će da odustane 5 km pred cilj zbog žulja.Ne to ne mogu da uradim sebi.Operacija je uspela.Bol je mnogo manji i mi nastavljamo put... svetla što se vide u daljini su  napokon sve bliža i bliža ili je to Fata Morgana!?

Još 4 km ...ludilo ,stisni zube i hodaj dalje.Burgenland extrem znak ukazuje da staza ide preko zemljanog puta tj njive,samo mi je jos to sad trebalo.Imala sam utisak da sam u nekom horor filmu i da će svakog momenta neki psihopata da iskoči isperd mene.Neravno , neravni i smrznuti put me je jos više usporio
Svetla u daljini  su sada jako blizu.
Pocinjem da trčim jedva čekam da ugledam cilj.



Usni mislic vuče usnu na gore ,oči mi postaju vlažne od radosti.Moje telo i pored bolova osećam da je živo.Zaboravljam na sve i uživam u momentu pobede u momentu kaka svhatiš da se tvoj trud isplati i kada znaš da su se tvoje granice pomerile.Prsti na rukama su bili jedini koje sam mogla na svom telu da pomerim...
A i prijatelji su tu koji su čekali na mene da bi podelili sa mnom taj  predivan momenat !

I na kraju svi koji su stigli na cilj imaju čast da sednu na sofu pobednika i za uspomenu naprave fotografiju.

Znaš li ti?

Znaš li ti  kako je  trčanje lepo?
Znaš li sta sve možeš da doziviš  dok trčis?
Znaš li  koliko tvoje telo, duša i duh profitira od trčanja?
Znaš li koliko mogu noge da te bole posle trčanja?
Znaš li koliko voda može da bude dragocena?
Znaš li da voda može da ima ukus šampanjca?

Znaš li koliko jedan žulj moze da boli?
Bez obzira koliko si trenirao...jednog momenta počne da boli!
Ponekad boli  butina,ponekad  rame... Bez bola nekako ne ide.
Pogotovo ako hoceš da testiraš svoje granice.
Ti znaš da na bol trebaš da gledas pozitivno kao Ken Chlouber
Make friends with pain, and you will never be alone
Znaš li kako brzo možeš da padneš ali jos brže da ustaneš?
Znaš li koliko jedno trčanje moze da te učini srećnim?
Znaš li kako može da bude teško penjanje uz stepenice
posle jednog dugačkog treninga?
Znaš li kako je teško trčati dok ti vetar duva u prsa  i
kao je  lako ako ti duva u ledja?

Znaš li ti kako zvuči šuma?

Znaš li kako noge mogu biti teške?
Znaš li kaliko mozeš da se oznojiš?
Znaš li kako peče znoj kad ti upadne u oko?
Znaš li koliko  možeš da postaneš  emocionalno jak?
Znaš li gde sve možeš da stigneš ,gde nikoga još nema?
Znaš li kako je lepo trčati po snegu?

Znaš li koliko vazduh  može da bude zimi hladan?
Znaš li koliko snage mozeš da pokreneš u sebi?
Znaš li da uvek  imaš lek  i da ti recept nikad ne treba?
Znaš li ti da trčanje  ublažava i sprečava depresiju
poboljšava tvoj san, spušta tvoj puls,sprečava  mogućnost od  dobijanja
srčanog i moždanog udara,reguliše  masnoću u krvi ima pozitivan uticaj na
krvni pritisak...
Znaš li da kad kod trčis ides u salon lepote?
Ti znaš da tvoje noge zahtevaju posebnu pažnju i negu?
Topao tuš je luksuz.
Znaš li ti da trčanjem stičeš nove prijatelje ?!

 

Trkačima je dozvoljeno da ulaze u restorane u svojim oznojanim odelima
i prljavim patikama?!

Znaš li kakav miris/smrad imaju patike posle 5 sati trčanja ?
Znaš li ti da nema lošeg vremena ,samo ne odgovarajuće garderobe.

Tvoja motivacija je ciljna linija.

I kad misliš da više ne mozeš da trčis ...uvek se moze još ,jer
ti znaš da  je do cilja potrebno samo jednu nogu stavljati ispred druge.
Znaš li koliko možeš da budes ponosan,
kad stignes na cilj?

Znaš li koliko možes da budeš spontan
jak
izdržljiv
egzotičan
sretan
Ti znaš da mozeš, jer zeliš ,jer produžavaš sebi život kad god obuješ patike za trčanje.
Tvoj put je tvoj cilj ,to odavno znaš?!




Život vredan življenja 


 

Schuhfetischist

 

"Sex im Karton. Genau das war’s. Spannender, atemberaubender,dekadenter Sex in einem Karton. "

Sex u kartonu,da to je to. Uzbudjenje  koje oduzima dah...sex u kartonu.

"L. R. schob das Papier beiseite, der berauschende,Ledergeruch stieg ihr in die Nase, und sofort spürte sie ein Ziehen im Bauch, das sie gut kannte. Dieses Gefühl – diese Erregung"


L.R. je gurnula papir na stranu i  opojni miris koze i tekstila joj je dosao do nosa.U stomaku je ostila vibracije  koje vec poznaje-osecaj uzbudjenja.

 

"Lächelnd berührte sie das makellos verarbeitete Material. Die große Verführung – eine verbotene Lust der edelsten Sorte, sinnlich, taktil, hedonistisch. Ihre Haut kribbelte von Kopf bis Fuß.Mit den Fingerspitzen strich sie über die glatte Oberfläche..."

Smeskajuci se je dodirnula  besprekorno obradjen materijal.To je kao zavodjenje ....
Po kozi ,od glave do pete je osecala peckanje...
Sa vrhovima prstiju dodiruje glatku povrsinu PATIKA ZA TRCANJE

 

 "Was ist besser als Sex? LAUFSchuhe natürlich!! Welche Frau kennt nicht dieses Glücksgefühl beim Kauf von neuen fantastisch aussehenden Schuhen?! "

Sta je bolje od sexa? Patike za trcanje ,naravno!!! Koja zena ne poznaje taj osecaj srece kod kupovine novih cipela,koje izgledaju fantasticno?!


Citati preuzeti iz knjige   # Zitaten  aus dem Buch

 

Graz maraton

Sarenilo ispred kućnih vrata


Sat zvoni ,tuširanje ,doručak, gledanje vremenske prognoze ,još jednom,možda se promenila u odnodi na juče. Jutros je oblačenje praktično jer je sve pod rukom.
Kinesio traku lepim za nokte na nogama,mažem stopala vazelinom,ovog puta u malo debljem sloju napolju je mokro.
Koju  jakna obući? Kiša je padala celu noć i još uvek pada i kako prognoza kaže padaće ceo dan.
Ko će trčati po ovakvom vremenu,naj radje bi sad ostala kod kuće?!...

Puls chek...110 o bože kako sam uzbudjena...jesam li dovoljno spremna? Da li su čarape i jakna koju sam obukla odgovarajuće?Sa ovakvim pitanjima samo sebi dižem pritisak...

Izlazim iz kuće ,Schek : Startni broj prikačen na pojasu,čip je na pertlama,puls schek ..opet sam u zelenoj zoni. Sve ostalo je manje više važno...sedam na bicikl uz put kupim Doru i za 10 minuta smo vec u šatoru gde predajemo svoju garderobu.

Na startu ,u samom centru starog grada ,ispred opere vise od 11.000 u učesnika različitig starosnih dobi,porekla i kože,svi u šarenim majicama profesionalci,hoby sportisti.Gledaoci sa šarenim kišobranima sa obzirom na vremensku situaciju puno ih je.... Rapoloženje je stvarno odlično i pored lošeg vremena.Bez obzira na sve radujem se da sam tu gde sam i jedva čekam da se krene.A pre nego što krene iskoršitavam da odem jos jednom u toalet.

Caundown se broji i START
Ispred i iza mene ,levo desno svi se pokreću u istom smeru i svi imaju isti cilj.

Neverovatno je kako je teško na početku sam sebe kočiti ,ne dozviliti da te masa ponese,na kraju ću svakako biti teško ,automatski ću usporiti."Previše ljudi veruje da maraton počinje posle 30 kilometra,ali prava istina je ta da su prvi kilometri najvažniji,ko napravi ovde grešku i prebrzo startuje ,nema šanse da dodje do cilja rekao je Bill Rodgers .
Cekam da se guzva rasčisti i da mogu bez da uhvatim svoj tempo i da uzivam u trčanju.

Posle 2 kilometra mi to uspeva i ja  trčim svojim tempom i osecam se ODLICNO.Kiša mi za sada ne smeta.
Dora i ja ćaskamo uz put i  sve ide  po planu. 5Km 29 minuta,10 km 59 minuta.


Posle dva sata trčanja elita se problizava cilju,većina hoby trkača i ja medju njima približava se polu maratonu.
Od 19 km su samo maratonci na trasi ,637 muskaraca i 108 žena , i postaje mnogo mirnije.Ulice su mi poznate,koliko puta sam prošla njima ,što autom ,što biciklom što trčeci.Poznat mi je skoro svaki ćošak i to mi otežava trcanje jer znam  tacno celokupnu trasu,znam tacno kiliko je koja ulica dugacka,gde se skrece. 


25 -ti  i kilometar kiša još uvek pada ,ja sam skorz mokra, šuškavac je dugo izdržao ali sad kiša pokako probija do kože...Tražim prigodno mesto koje bi iskoristila kao WC ...kratka pauza i samim tim se moja radna temperatura spustila. Postaje mi jako hladno.Stavljam mokre rukavice na ruke u nadi da će mi biti toplije.Svaki pokret mi teško pada.U mojoj glavi besni bitka..Na momente ritam mog disanja nije u skladu sa mojim stopama.Tempo sam previše usporila,Dora je par stotina metara isper mene,ali  ja ne mogu brže jer mi je hladno.Javlja se pitanje smisla,razloga ovog mučenja.Ali borim se dalje, jer ja znam da mogu.Glykonegen rezerve su se ispraznile i telo sagoreva svoje rezerve i zato mu je potrebno mnogo više kiseonika ,koji fali sada u nogama ali i u glavi.

Kilometar 29 okrepna stanica Dora i ja ostavljamo sebi dovoljno vremena ...rezerve se moraju dopuniti .

Odjednom vidim poznato lice ... To je moj sin koji me govori da mi je doneo suvu gardereobu i pita me da li hoću da se presvučem .Odovor je naravno bio da.Brzo se skidan i oblačim ...osećaj suve odeće na kozi je fenomenalan.Ponovo mi je toplo.Mi nastavljamo tračnje on nas na biciklu prati jos par kilometara i govori kako se vidimo ponovo na cilju.

 

33km -Broj trkača koji trče kostantno opada a broj onih sto hodaju raste i onih što se smeju je sve manje ,nikome nije do smejanja sada je trčanje postalo težak posao.Ipred nekih je zid a oni koji su bili dobri i trenirali bez obzira da li pada kiša ili sija sunca,oni sada prelaze na automatik modus.Ja i dalje trčim ,noge su teške ali od sada se noge ne pitaju nego glava.
Telo se javlja sa alarnim sistemom ,SADA JE VEC STVARNO DOSTA BILO,ali glava šalje organima povratnu informaciju da je umor za ovaj uspeh normalna pojava i do cilja nema još puno ...još samo 9 km,ma to je jedan mačiji skok.,sada sam već na putu ka kući.Sada ne brojim kilometre koliko sam pretrčala ,nego kojiko ih još ima, na 195 metara još uvek ne razmiljšam.


Kilometri posle 35 km granice su duplo duži nego oni do sada...vremenski. Ma nešto mi se spustilo u noge i pravi moje korake kraćim.Ali prestati sa trčanjem bi bilo jako loše rešenje ...zato glavu gore i pokušavam da se skoncentrisem na svoje korake.


Tu je i Nikola ,Nikola iz Beograda ,ćaskam malo sa njime ali on je brzo skupio snagu i dao gas tako da je ušao 4 minuta pre u cilj.Na kraju se ispostavilo da smo Nikola Kosanović i ja jedini iz Srbije trčali maraton.

Kod table koja označava 40 km , javlja mi se misao da sam vec pretrčala maraton ,ali kraljica je kriva sto moram da trčim jos dva kilometra,ako ne znate istoriju maratona engleska kraljica je zelela da na olimpijskim igrama 1908 godine maratonci trče pored Windsor Castle-a i zbog toga je staza produzena za 2 km.

Ali sama pomisao da će mi uskoro maratonska medalja visiti oko vrata, vraća mi se energija.
Iz daljine se vidi cilj.Još par stotina metara i uspela sam.Publika aplaudira ja uživam i pokretima mašine koja me je dovela do cilja.Ja sama to nisam bila,sada je vreme da iskljuičm auto pilota i sama prodjem kroz cilj.Dižem ruke jer sam pobednik.

 

 

...Cilj je na naj lepši deo maratona...Jako je dobar osećaj jedan maraton dovesti do kraja.Presrećna prelazim ciljnu liniju ruku pod ruku moje telo i snaga volje i duha .Toplo mi je oko srca..Srećna sam sto nisam odustala u teškim momentima ,što je posle borbe iznedju tela i duha došao mir koji me je doveo do cilja.

Ja se osećam jako dobro,bolje rečeno odlično.Naravno noge me bole ,mišići su zategnuti kao praćka .Mentalno u potpunosti ok,puls je skroz dole i medalja oko vrata..Medalja je više od jednog komada nakita..Medalja je dokaz da smo maraton završili ,ona je dokaz da imamo jedno maratosko iskutvo više.Ona se ne nosi ,za nju je samo važno imati je.Vrednost medalje se meri teškoćom ili lakoćom sa kojom smo pretrčali maraton.Maratonsku medalju dobijaju svi ,svi koji su uspeli da se izbore sa distancom od 42 km i ako je vremenska razlika izmedju prvo plasiranog i poslednjeg ogromna isto tako je formalna...na maratonu su svi koji stignu na cilj pobednici


I familija je tu da dobri i čestita na uspehu.Ponosni mi prilaze i grle.

Brzo ulazim u šator da uzmem svoju garderobu i presvučem se .Ah čeka me i topla supa.



Posle sat vremena ležanja u kadi i opustanja,nazdravljam sa familijom za sebe i sve
trkače koje sam na svom putu srela , one koje sam za zaobišla i oni koji su mene zaobišli.Da nije bilo njih naj verovatnije ne bih ni ja dalje trčala.

Facit: Grazerski  maraton je bio dobro organizovan ,ove godine su okrepne stanice bile mnogo bolje opremljene i pripremljene nego prošle.Velika greška se desila na dečijoj trci,staza nije bilo zatvorena pa su se deca pomešala sa trkačima na 10 km.Na svu sreću se ništa nije desilo,jedino su deca umesto 4,3 km trčala skoro 8.

Staza se od 3-12km  i 20 do 29 ponavlja i samim tim je jako dosadno ( možda smao meni jer  ja dobro poznajem grad).Preuzimanje startnog broja i paketa je super funkcionisalo u velikoj robnoj kuci u centu grada .Moje veliko razočarenje je to ove godine u paketu nije bilo čak ni pamučne majice.Volim da imam majice sa maratona ako nista drugo onda kao suvenir .Kesa puna papira i reklama.

Kao što sam vec rekla naj više volim da učestvujem na manjim maratonima ,tamo hoby trkač još uvek ima neku vrednost.

 

Ludilo

Ove nedelja je do sada bila slaba …. Jedno kratko trčanje u utorak i jos jedno u četvrtak u petak sam morala da ostanem do kasno i na poslu i već je nedelja.

Dugačko trčanje kaže moj plan ali sve je bilo protiv njega:krevet je bio tog jutra strašno udoban,tamno i sumorno nebo…ali duh je trijumfovao.

Obula sam patike i istrčala napolje .

 

 

 

 

 

 

Prvih sat vremena je ceo svet bio ok. Padala je kiša, sa vremena na vreme manje, pa onda malo više ali  uglavnom vise. Po neko drvo uz put je pružalo zaštitu od kise i po neki trkač klimanjem glavom mi je davao do znanja da nisam sama…

Jedna misao mi je prolazila često kroz glavu ” šta ja radim ovo do đavola?” Moj skočni zglob je počelo da boli, muziku u ušima više nisam čula, bila sam već skroz mokra i želela sam samo da što pre stignem kući.

Ali najbrži put do kuće je bilo dalje trčati. Korak po korak ali do kuće je jos 10 km…

Mojoj fantaziji nije bilo kraja…Govorila sam sebi, možes ti to, hajde trči dalje, ti si najbolja …zamišljala sam da je hladna kiša topao tuš koji sam željno isčekivala…

Na pretposlednjem kilometru sam se uplašila da na semaforu ne bude crveno svetlo, velika je raskrsnica nema šanse da pretrčim na crvenom… znala sam ako stanem, sve je gotovo… Na svu sreću bilo je zeleno i posle 2sata i 15 minuta bila sam ponovo kod kuće.

Na poglede ukućana sam odgovorila:”Ne pitajte ništa!” Njihovom čuđenju nikad kraja, muž se usudio da prokomentariše: “Ali kiša je padala i kad si krenula od kuće, mogla si da se vratiš”

NE , kod maratona nema povratka ali očigledno ima mnogo ludila

Prvi put - MARATON

Posle 7 zavrsenih polumaratona u godinu i po dana od kako sam pocela da trcim 1.decemra 2014 sam se dovoljno ohrabrila i prijavila zu prvi maraton. Ispred mene je bila uzbudljiva zivotna avantura koju sam zeljno iscekivala.(1.) Trcacu na  2.Istarskom maratonu koji ove godine startuje u Izoli.



Trening za maraton znači guranje sebe daleko izvan zone komfora što je veliko dostignuće i sto znaci svake nedelje trcati minimum maratonsku distancu i jednom mesecno Long-Jogg- ca.30km.

Cetiri meseca napornog treninga  i preko 600 km su iza mene.
U decembru sam pretrcala 122,81 km, januaru 196,1 km, februaru 166 km i martu 126km.
Bila sam u naj boljoj zivotnoj formi,ali  isto tako umorna ko pseto.
Smrsala dodatno jos 6 kg,sto je za maraton bilo dorbo je je mnogo lakse trcati ali sam zbog gubitka tezine  brinula  i zbog toga  pocela da uzimam podatno suplemente i nadala se da ce pad tezine da stane.
Ja sam inace stava da je dobra i raznovrsna ishrana naj bolja za zdravlje,ali u pripremi za maraton definitivno nije dovoljno.Kupila sam Orthomol Sport i  uzimala 2,5 nedelje pred maraton 10 dana posle.Mislim da mi je pomogao u regeneraciji jer je mom telu nadoknadio ono sto je izgubilo pri napornim trenizima i trci i moj imun sistem pojacao,mada mogu reci od kada sam pocela da trcim nisam bila ni jednom bolesna.

Tri nedelje pred maraton smo Dora i ja  u Grazu istrcale polumaraton za 2:04:52 u nasem rekordnom vremenu  i tako zavrsile naporni deo priprema zu maraton.
Jos tri nedelje …smanjila sam trening za 1/3 , druge nedelje za jos ½   i nedelju  dana pred maraton  na programu je bilo samo jedno lagano brdsko trcanje  i naravno poseta sauni.Odmor i opustanje su sastavni deo trening plana i isto ,ako ne i vazniji od samog treninga, kojeg sam se skoro do poslednjeg kilometra strikntno pridrzavala ,ali bez obzira na sve imala sam resprekt prema maratonu.
Ja sam mogu reci malo bila  nervozna.Uzbudjenje je veliko,neizvesnost je jos veca.Upornost je jedna stvar, ali nesigurnost zbog neizvesne fizičke stabilnosti potpuno druga.Ja sam resila da ga trcim i ako prodje sve kako treba eto me ponovo tu gde sam i pocela.

 
Sat na ruci, u tasnici oko struka vocna bonzita,flasica kokosove vode i telefon(zu slikanje) .Gelove sam prestala da koristim je ih moj zeludac tesko podnosi u  Mariboru na polumatonu sam morala da povracam da bi mogle uopste dalje da trcimi  i to sve zbog gela.

licni sofer (moj muz) nas je iz Kopra ,gde smo odseli,dovezao do Izole i onda smo jedan deo isle  sa
stotinama trkaca u istom smeru,po suncanom vremenu krecemo se prema startnom bloku.
Ulica gde je start je dosta siroka ,tako da nije bilo guzve.Mi so stajale ,cini mi se u trecem bloku,mada so posle nepune minute proste kroz start i mogle smo odmah da trcimo svojim tempom.
Start i nema povratka nazad.

 

Trcanje je danas nekako cudno, gledam na vrhove svoje patike i osecaj se skroz nepoznat ,kao nikad do sada. Prvi maratonski znak .Km 1 je iza nas.Samo polako ne preterivati,snaga ce mam biti potrebna jos dugo.Staza je na ovom delu  ravna i trcimo iz Izole prima Kopru po magistralnom putu uz samo more.Prizor je divan.
5 kilometar prelazimo za manje od 30 min.
Ulazimo u Kopar u spaliru gledalaca vidim poznata lica ,koja nam se smese i tapsu.
Mladji sin ima  u ruci flasu sa vodom koju mi pruza… Muz snima sa kamerom i stariji sin sa foto apratom.

Pravimo krug oko Kopra ,prolazimo kroz stari grad im puno gledalaca, dece koja pruzaju ruke i pozrdavljaju nas . Na Titovom trgu Tamara prijateljica  iz detinjstva sa familijom….pozrdavljaju nas i zele lake nage!

I ponovo familijarni blok……

Mi se vracamo u Izolu. Trcanje uz more je stvarno predivno.
10 kolometra trcimo ispod 60 minita. Dobro prolazno vreme , ali to kod maratona nista ne znaci ,cak sta vise bojim se da smo prebrze i da na kraju necemo imati energije.

U Izoli se kod 18km rastajemo od polumaratonaca i dalja trasa je svakih par kilometara nosila sa sobom iznenadjenje. Pogled je predivan i mi dopustamo sebi da uzivamo u panorami Izole.Ovde cemo ponoco trcati km 39-40 ali tada sigurno necemo imati sage za to.Par sekundi pauza -foto i idemo dalje.
                                                   

Od jednom so se nasli u belilu procvetalih vocaka ,kao da smo na drugoj planeti i  odna tunel-19km….usvari ukupno ih je dva a jedan je dugacak cak 500m.Nekada se tuda prolazili vozovi a sada je to biciklistocka staza i mi trcimo kroz njih.

Na distanci  polumaratona  imamo prolazno vreme 2:13:11 .

Kad so izasli iz tunela prostirala se dolina koja se kupala u suncu. Toplo je,jako toplo za nas.Do juce je bilo najvise 7 C a nadas na startu je bilo 16C,a  sada u podne ima vec min 21…ali na vidiku je okrepna stanica .Danas je uzimanje vode od egzistencijalnog znacaja.

U susret nam dolaze maratonci koju su vec napravili  krug u Portorozu i Piranu Naravno da im se divimo i pozdravljamo ih ,za uzvrat dobijamo poljubce  i reci podrske od jednog trkaca  ;)  Kasnije smo saznali da je to bio podebnik maratona Robert Radojkovic. Bile smo impresionirane njegovim gestom  koji nam je mnogo znacio.Jos jednom mu hvala  <3 br="" motivaciju.="" nbsp="" za=""> Zatim trcimo kroz drugi tunel i najzad ispred nas je Portoroz. Laki vetar donosi okrepljujuci miris mora i soli.

Spustamo se u grad ,ponovo smo na obali i trcimo kroz marinu i hotelske komplekse gde nas ceka okrepna stanica ,smestena u hladovimi.Casa vode ,Iso  napitak,banana i komad cokolade.Dalje trcimo kroz gradsku promenadu gde im dosta prolaznika koji nas bodre.Osecaj je neverovatan.Atmosfera divna.

Piran gradic uskih i strmih ulica se prostire ispred nas, mi smo na 30 km.Kao sto mnogi kazu maraton pocinje sada.

Dve ostre uzbrdice cekaju na nas.Jedna je bila posebno naporna ali so uspele da ih istrcimo,polako ali smo trcale.
Posle uzbrdica i jos jedne okreprne stanice gde smo uzele po flasu sa  vodom i ponele sa sobom par sundjera za osvezenje uz put .Malo smo pile ,malo se prskale i zalivale.Bilo je jako toplo.
Od jednom trcimo kroz  sumicu sa koje se baca pogled na more.Staza je dosta uska i potrebno je bilo mnogo koncentracije.Posle par kilometra se vracamo na asfalt i trcimo niz brdo. Pokusavam da se opustim ,lagano tresem ruke i kruzim ramenima.

Ocekujem neki zig ,barem neki zidic ali ga nema.Noge me bole ali nije nista strasno.
Pijem kokosovu vodu,250 ml u jednom cugu i idemo dalje.

　
35 km je okrutan,milsim da nikad vise necu trcati maraton,samo da  ovaj zavrsim…
Stajemo na stanici menamo mokre  sundjere ,jeden stavljam ispod kape na glavu a drugi drzim u ruci,voda ,pola banane i  opet komad cokolade ,cokolada mi danas jako prija …idemo dalje.

Sunce przi.Kilometri su nekako duzi nego do sada i jos moram na jednan Box-stop.Trazim prigodni zbun da bi ispraznila svoju besiku.

Dalje trcim bez zvuka ,ali mi jos uvek nije tesko .Tisina je skoro potpuna Koncentrisana sam samo kako da pokrecem nage jednu isped druge.Ponovo tunel i Izola je isped nas… jos 2km.
Postaje mi jasno da zu uspeti da istrcim maraton i suze mi polaku  naviru na oci

　

　
Radosna sam je vidim cilj liniju.U mojoj glavi  je olaksanje.
Prelazim preko iste.Osecaj je cudan ,ustvari jeden neverovatan osecaj da ga recima ne mogu opisati.Jedan predivan osecaj zavrsiti nesto sto si zeleo. Ocecaj radosti sto sam imala snage da izdrzim i   dostignem tako nesto veliko kam sto je pretcati 42 km.Ponosna na sebe sto sam preskocila maratonski zig( mada ni sama ne znam kad i kako) i sto se fizicki osecam odlicno jedino  znam kolika je snaga volje koju posedujem   .
Familija me posmatra u cudu i ne znaju sta mi je ,Dora se smeje a ja placem.

 To so bile  suze radosnice. Moj se san ostvario,ja sam pretrcala Maraton i teskom mi  da i sama poverujem u to.

Ali kako je rekao Hakuri Murakami „ vazno je da nisam hodao“.Na kraju platili smo da bi trcali a ne da  bi hodali.

Jedan zulj i dva plava nokta su posledica maratona .Ali nokti na nogama su samo za kukavice
Kod maratona je to skoro normalna pojava i nije pitanje da li ti je poplaveo nokat ,nego koliko?!



Uvece dok sam lezala u krevetu i pokusavala da se opustim razmisljala sam :Jao,dobro je da ne moram jos jednom da trcim Maraton.
Posle deset dana regeneracije i  trkacke pauze ,ponovo sam obula patike , prva misao koja mi je prosla kroz glavu je :Zasto da ne ?

Pozdrav Z