Osvajanje vrha u ravnici

Osvajanje vrha u ravnici

24 sata Burgenland je sjajna avantura ,put ka novim iskustvima,novim prijateljstvima , i put ka samom sebi.120 km u toku zime hodati ili trčati je jedno dugo putovanje.Putovanje oko Neusildler jezera je jedan izazov koii krećemo sa prijateljima ali ipak moramo ići sami!

U 2.30  se već čulo šuškanje u kuhinji  ,ja ostajem još malo u krevetu dok sat ne zvoni.Posle obilnog doručka izlazimo na scenu.

Napolju je mračno ,ja sam nervozna i loše mi je . Bezbroj hodočasnika,ektremnih sportista ,rekreativaca žena i muskaraca razlčiitih starosnih dobi ,religije .

Moje trkačke kolege su toliko različiti da različitiniji ne mogu biti.Monika pomoćnik poreskog konsultanta i Florijan dostavljač zamrznute hrane inače moj motivator pacemacker koji i ovog puta oseća moju napetost i govori mi :“ Ne sekiraj se bi će ti bolje čim napraviš par koraka“.

U momentu imam osećaj da je sama ideja trčati i hodati 120 km suluda.Tako sam i prošle godine mislila pa sam se ponovo prijavila na ovu avanturu.
Udišem duboko ,kolena mi klecaju. Uobičajen govog gradonačelnika  i organizatora,nervoza dostiže maksimum i tačno u 4.30 startujemo i od jednom je sve drugačije .Florian me jos jednom grli i namiguje mi. Još jedna fotografija i idemo.Kasnije kad sam gledala fotografije nisam mogla sama sebe da prepoznam.Lice mi je bilo skroz izobličeno . 

Od mase hodača ne uspevamo da trčimo ali to nam je manje više važno.   Čekamo da se masa proredi i uhvatimo naš tempo.

Ubrzo ulazimo u Madjarsku i  u omanji  gradić Fertőrákos  gde se cuje samo lavež pasa,koje smo  probudili.

Tu je Balf i prva okrepna stanica .Topao čaj prija. Vreme idealno za trčanje ,ni hladno ni toplo i bez vetra što je za ovo područije retkost.

Trčimo sat za satom  oko nas je sivilo. Blagi je plus i znoj kaplje sa čela .Moj želudac se opustio i koraci su sigurniji i tempo je konstantan ( jos uvek)...

Maratonska dinstanca je iza nas i napokon je i jezero tu.

Km 60 na pola puta smo ,hvala bogu.Osećam još uvek svoje noge,spuštam ruke da vise da mi se ramena opuste... menjanje garderobe .Osećaj suve odeće na telu je nezamenjim ... i sada još ovoliko.

Stizemo u Ilmitz i deo koji se zove „Die Hölle"  ili ti pakao,samo da ne stignemo do njega.

Ja se borim sa svojim unutrašnjim demonima.Očajnicki pokusavam dalje da trčim ali telo je jako umorno. Razmišljam da odustanem ,neki drugu put da opet pokušam ? Ali ako sad odustanem postoji mogućnost da mi odustajanje lakše pada? Koliko sam samo želela da budem ovde ?Nisam sama kojoj je teško , oko mene su jo stotine ljudi koji se sigurno vode svoju unutrašnju bitku.

Moje pozitivne misli su prevladale ,  idem dalje . Svu svoju hrabrost sam skupila i igorišem bol i borim se dalje

12 sati tračnja  je iza nas i 79,5  prokleto lepih kilometara Počeli smo da

hodamo .Skupljamo kilometre.Svaki korak mas  nosi  bliže mašem cilju  .Moje noge su uništene. Signali su stigli u glavu i ja ponovo tražim izgovor da bi odustala,ali moja tvrdoglavost ne to ne dopušta … Gledam u telefon ,Prijateljica je poslala poruku :“ulrtaši ne odustaju oni stižu na cilj „ to mi daje dodatnu snagu da trčim dalje.Postajem totalno inertna .Nalazim se na nebu ...

Pokalo pada noć.Za svaku osvetljenu crkvu u ovoj maglovitoj noći mislim da je to crkva u Oggau na našem cilju.

Poslednja okrepna stanica  i 15 km do cilja čeka nas prijatelj koji je zavrsio trku od 60 km i daje nam moralnu podrsku ...

Još 10 km... ja ne mogu više.Sve me boli .ruke ponovo spuštam ,pada mi glava ni nju ne mogu da držim na ramenima... polako su sve baterije prazne,fizčike  i mentalne.

Još 8 km ,ma šta je 8 km.O bože koliko kilometar može da bude dug.Meni je hladno... zbog toga ubrzavam tempo ,polako ponovo trčim... smejem se ne mogu da verujem da to  ponovo mogu da radim.

I onda još jedan kilometar ,jedan jedini kilometar. Osecaj sreće ,poslednji metri ovog dugačkog puta .

Cilj...sve stvari imaju kraj tako i ova trka , ova zima ...nadam se da će ostati u mom sećanju .

Sjaj u očima.. Da ponovo sam obišla naj veće jezero u Austriji 120 km  za 19 sati 20 minuta i malo sam ponosna na sebe.

Sedamo na tu jako poznatu sofu  ,slika kao dokaz da smo i mi stigli na cilj!

I kako je jos Konfuzius rekao pre 2500 godina :put je cilj .Za meni je  ovo veliki  sportski izazov i škola života.

Burgenland Extrem

Burgenland Extrem je  dogadjaj svake godine ,krajem januara oko najvećeg Austrijkog jezera,Neusiedlersee u  pokrajni Burgenland koja  je deo Panonske nizije i jako podseća na Vojvodinu.

 Citav krug oko Neusielder jezera, ukupno 120 km od Oggau -a do Ogga-a .

Ja sam iza sebe imala tri istrcana maratona ali to je bilo samo 42km .Od hodanja nisam imala strah ,jedino sam se se plašila dužine i  pitala kako ću mentalno izdržati?

Pozitivno je i to sto se na ovom eventu ne meri vreme.Organizator naglašava da  svako ide svoj životni put i moto  Eventa je "Live Love Move“.

Medjusobni razgovori sa kolegama su me malo smirili … ali naravno nije bilo dovoljno samo pričati nego i nešto u raditi po pitanju kondicije. Došao je i prvi trening 60 km hodanja, kada nisam mogla ni da zamislim da još toliko moram da hodam … zatim trening od  71km  i na kraju 80 …

Dan X je bio sve bliži ,hiljadu misli i pitanja je kružilo mojom glavom... da li ću zavšiti negde u nekom jarku... Sta sve poneti od garderobe je bilo od davno rešeno jer smo trenirali na -8 C ,po jakom vertru a i po suncu.

Naravno od uzbudjenja nisam mogla da spavam...U 02:00 sam bila u potpunosti budna...ludo jedna spavaj imaš jos sat vremena...i onda napokon 4:30 start ,na stotine ljudi dobrog raspoloženja ,koji su našli smisao u hodanju i trčanju u naj hladnijem januaru poslednjih 30 godina, opušteni i srećni kao da ne znaju šta je ispred njih .

Trkači startuju punom brzinom.
Ja uživam u  ne tipičnom osećaju u  jedanom nestvarnom vremenu koje ću da provedem u hodu na jednom  putovanju za koje ne znam dokle će me dovesti i gde će prestati.
Prvi kilomestri su brzo prošli i dolazi Madjarska granica... Kažu predeo je jako lep ,ja vidim samo jednu kolonu lampi ---vreme je ok...,debeo je minus i duva bočni vetar, sto je naj važnije ,nema padavina .

Dolazi prva stanica ( 22km)na sve se vodilo računa :topao čaj,banane ,hleb ,muslibar.
Osvežena marširam dalje,odlično se osećam.

Posle dva sata dobijamo na poklon predivan izlazak sunca.Sa druge strane magla  koja nam ne dozvoljava da vidimo jezero.Vremesnka prognoza je najavila sunce,videli smo ga rano jutros i to je sve .Magla sivilo i vetar koji je svremena na vreme dostiže brzinu i do 60km/h kvari ovu moju igru od 120km.

Prolazimo kroz Fertöboz, Hidegsey, Fertöhomok und Hegyköh
Zatim dolazi mentalni kolaps...u mislima sam se prebrojala u kilometrima i očekivana stanica nikako da dodje.Ja hodam i hodam ,kilometri prolaze ali Einsel Kanal i Apetlon nikako da dodju.Put je prav ko strela i nigde se ne vidi kraj.

Trkač i i hodači na putu su isto umorni kao i ja i u tempu puževa idemo svi zajedno ali polako dolazimo do naseg sledećeg cilja:Apetlon. Ja ni sama ne znam kako sam dovde došla a jos manje kako ću dalje.

O tople viršle sa hlebom i par slatkiša jako prijaju i daju energiju za dalje.
Menjaju se čarape i oblači se jos jedan sloj odeće ...Počinje mrak da pada... i samim tim će biti hladnije .
Ubrzo palim čeonu lampu istavljam spajks na patike da mi bude lakše da hodam po zaledjenom putu
Ja osećam kako je mentalna rupa dublja ali idem dalje... stavljam  nogu isped noge.Bol se u mom telu pomera sa levog skočnog zgloba u desno koleno,pa onda na levi kuk ili ponovo na sločni zglob.Ma ne znam ni sama.Sama sebi se smejem i tom bolu koji migrira kroz moje telo.Ali osećam da svakim korakom  rastem da postajem veća i da sam blize cilju i iznnemoglosti .

Prijatelji koji su ostali kod kuće pišu poruke podrške:" Izdrzi cilj se polako vidi ,ispred tebe je još samo maraton distanca"!!!Da, da još samo 40 km je isperd mene! Izlazim iz mentalne rupe.


Umorna sam pa ovo je već druga noć da nespavam. Kapke ne mogu da drzim više otvorene,zatvaram oči i hodam kao robot.Lice mi gori od hladnoće i jakog vetra.

Već sam 17,5 sati na putu ...Umorna  sa bolom u zadnjoj nadkolenici koji je sve veći..
Okrepna stanica Neusidel am see, stavljam kinezio tape posle sat vremena pauze okrepeljena toplom supom i čajem  krečem dalje sa dva novo stečena prijatelja. 

Tu je i organizator  ;Michael Oberhauser koji iskorišćava priliku da se slika sa jedinom učesnicom iz Srbije ;)

 

 Noć je još tamnija ,bez i jednog svetla na horizontu, hodača je sve manje.Srećna sam sto imam nekog pored sebe,to mi daje sigurnost.Mi već dugo nismo medjusobno razgovarali,svako ide za sebe i sa svojim bolom ... noge jedva pomeram i svaki korak je teži i teži.Tabani mi gore,imam utisak kao da hodam po žaru.

Još jedna kratka pauza u Purbach-u ...umor je ostavio vidne tragove na mom telu .Pokušavam da odremam na stolu par minuta .
Kolege mi govore da je vreme da se krene dalje.Protresam glavu levo,desno da se probudim,uzimam još par gutljaja slatke kafe i  ponovo smo na putu.

Hodam dalje ...želim da cilj dodje što pre ,ali kilometri su dugački.

Pored nas prolazi   mobilna stanica,pitaju nas ." Sve u redu kod vas ,treba li vam nešto?!"
U redu nije više ništa ...Ali mi ih odpozrdavljamo i idemo dalje .

I onda  još samo 5 km do kraja .Vetar mi šiba lice ,noge ne osećam ...ne mogu vise da izdržim.Jedna usamljena klupa na putu mi pruža mogusćnost da sednem .Skidan patiku i čarapu da moje stopalo dobije kiseonik .Ogroman vodeni žulj se smeši. Sva sreća su konac i igla pri ruci, stavljam flaster .Govorim svojim  sapatnicima da nastave  do cilja  bez mene ,ja cu se već nekako dovući ,oni naravno ne pristaju na to i čekaju me,mada su hteli da stignu na cilj brže nego prosle godine.
Ma ko će da odustane 5 km pred cilj zbog žulja.Ne to ne mogu da uradim sebi.Operacija je uspela.Bol je mnogo manji i mi nastavljamo put... svetla što se vide u daljini su  napokon sve bliža i bliža ili je to Fata Morgana!?

Još 4 km ...ludilo ,stisni zube i hodaj dalje.Burgenland extrem znak ukazuje da staza ide preko zemljanog puta tj njive,samo mi je jos to sad trebalo.Imala sam utisak da sam u nekom horor filmu i da će svakog momenta neki psihopata da iskoči isperd mene.Neravno , neravni i smrznuti put me je jos više usporio
Svetla u daljini  su sada jako blizu.
Pocinjem da trčim jedva čekam da ugledam cilj.



Usni mislic vuče usnu na gore ,oči mi postaju vlažne od radosti.Moje telo i pored bolova osećam da je živo.Zaboravljam na sve i uživam u momentu pobede u momentu kaka svhatiš da se tvoj trud isplati i kada znaš da su se tvoje granice pomerile.Prsti na rukama su bili jedini koje sam mogla na svom telu da pomerim...
A i prijatelji su tu koji su čekali na mene da bi podelili sa mnom taj  predivan momenat !

I na kraju svi koji su stigli na cilj imaju čast da sednu na sofu pobednika i za uspomenu naprave fotografiju.