Ove nedelja je do sada bila slaba …. Jedno kratko trčanje u utorak i jos jedno u četvrtak u petak sam morala da ostanem do kasno i na poslu i već je nedelja.
Dugačko trčanje kaže moj plan ali sve je bilo protiv njega:krevet je bio tog jutra strašno udoban,tamno i sumorno nebo…ali duh je trijumfovao.
Obula sam patike i istrčala napolje .
Prvih sat vremena je ceo svet bio ok. Padala je kiša, sa vremena na vreme manje, pa onda malo više ali uglavnom vise. Po neko drvo uz put je pružalo zaštitu od kise i po neki trkač klimanjem glavom mi je davao do znanja da nisam sama…
Jedna misao mi je prolazila često kroz glavu ” šta ja radim ovo do đavola?” Moj skočni zglob je počelo da boli, muziku u ušima više nisam čula, bila sam već skroz mokra i želela sam samo da što pre stignem kući.
Ali najbrži put do kuće je bilo dalje trčati. Korak po korak ali do kuće je jos 10 km…
Mojoj fantaziji nije bilo kraja…Govorila sam sebi, možes ti to, hajde trči dalje, ti si najbolja …zamišljala sam da je hladna kiša topao tuš koji sam željno isčekivala…
Na pretposlednjem kilometru sam se uplašila da na semaforu ne bude crveno svetlo, velika je raskrsnica nema šanse da pretrčim na crvenom… znala sam ako stanem, sve je gotovo… Na svu sreću bilo je zeleno i posle 2sata i 15 minuta bila sam ponovo kod kuće.
Na poglede ukućana sam odgovorila:”Ne pitajte ništa!” Njihovom čuđenju nikad kraja, muž se usudio da prokomentariše: “Ali kiša je padala i kad si krenula od kuće, mogla si da se vratiš”
NE , kod maratona nema povratka ali očigledno ima mnogo ludila
Нема коментара:
Постави коментар