понедељак, 27. април 2015.

Prvi put - MARATON

Posle 7 zavrsenih polumaratona u godinu i po dana od kako sam pocela da trcim 1.decemra 2014 sam se dovoljno ohrabrila i prijavila zu prvi maraton. Ispred mene je bila uzbudljiva zivotna avantura koju sam zeljno iscekivala.(1.) Trcacu na  2.Istarskom maratonu koji ove godine startuje u Izoli.



Trening za maraton znači guranje sebe daleko izvan zone komfora što je veliko dostignuće i sto znaci svake nedelje trcati minimum maratonsku distancu i jednom mesecno Long-Jogg- ca.30km.

Cetiri meseca napornog treninga  i preko 600 km su iza mene.
U decembru sam pretrcala 122,81 km, januaru 196,1 km, februaru 166 km i martu 126km.
Bila sam u naj boljoj zivotnoj formi,ali  isto tako umorna ko pseto.
Smrsala dodatno jos 6 kg,sto je za maraton bilo dorbo je je mnogo lakse trcati ali sam zbog gubitka tezine  brinula  i zbog toga  pocela da uzimam podatno suplemente i nadala se da ce pad tezine da stane.
Ja sam inace stava da je dobra i raznovrsna ishrana naj bolja za zdravlje,ali u pripremi za maraton definitivno nije dovoljno.Kupila sam Orthomol Sport i  uzimala 2,5 nedelje pred maraton 10 dana posle.Mislim da mi je pomogao u regeneraciji jer je mom telu nadoknadio ono sto je izgubilo pri napornim trenizima i trci i moj imun sistem pojacao,mada mogu reci od kada sam pocela da trcim nisam bila ni jednom bolesna.

Tri nedelje pred maraton smo Dora i ja  u Grazu istrcale polumaraton za 2:04:52 u nasem rekordnom vremenu  i tako zavrsile naporni deo priprema zu maraton.
Jos tri nedelje …smanjila sam trening za 1/3 , druge nedelje za jos ½   i nedelju  dana pred maraton  na programu je bilo samo jedno lagano brdsko trcanje  i naravno poseta sauni.Odmor i opustanje su sastavni deo trening plana i isto ,ako ne i vazniji od samog treninga, kojeg sam se skoro do poslednjeg kilometra strikntno pridrzavala ,ali bez obzira na sve imala sam resprekt prema maratonu.

Ja sam mogu reci malo bila  nervozna.Uzbudjenje je veliko,neizvesnost je jos veca.Upornost je jedna stvar, ali nesigurnost zbog neizvesne fizičke stabilnosti potpuno druga.Ja sam resila da ga trcim i ako prodje sve kako treba eto me ponovo tu gde sam i pocela.

 
Sat na ruci, u tasnici oko struka vocna bonzita,flasica kokosove vode i telefon(zu slikanje) .Gelove sam prestala da koristim je ih moj zeludac tesko podnosi u  Mariboru na polumatonu sam morala da povracam da bi mogle uopste dalje da trcimi  i to sve zbog gela.



licni sofer (moj muz) nas je iz Kopra ,gde smo odseli,dovezao do Izole i onda smo jedan deo isle  sa
stotinama trkaca u istom smeru,po suncanom vremenu krecemo se prema startnom bloku.
Ulica gde je start je dosta siroka ,tako da nije bilo guzve.Mi so stajale ,cini mi se u trecem bloku,mada so posle nepune minute proste kroz start i mogle smo odmah da trcimo svojim tempom.
Start i nema povratka nazad.


 






Trcanje je danas nekako cudno, gledam na vrhove svoje patike i osecaj se skroz nepoznat ,kao nikad do sada. Prvi maratonski znak .Km 1 je iza nas.Samo polako ne preterivati,snaga ce mam biti potrebna jos dugo.Staza je na ovom delu  ravna i trcimo iz Izole prima Kopru po magistralnom putu uz samo more.Prizor je divan.
5 kilometar prelazimo za manje od 30 min.
Ulazimo u Kopar u spaliru gledalaca vidim poznata lica ,koja nam se smese i tapsu.
Mladji sin ima  u ruci flasu sa vodom koju mi pruza… Muz snima sa kamerom i stariji sin sa foto apratom.


Pravimo krug oko Kopra ,prolazimo kroz stari grad im puno gledalaca, dece koja pruzaju ruke i pozrdavljaju nas . Na Titovom trgu Tamara prijateljica  iz detinjstva sa familijom….pozrdavljaju nas i zele lake nage!

I ponovo familijarni blok……


Mi se vracamo u Izolu. Trcanje uz more je stvarno predivno.
10 kolometra trcimo ispod 60 minita. Dobro prolazno vreme , ali to kod maratona nista ne znaci ,cak sta vise bojim se da smo prebrze i da na kraju necemo imati energije.


U Izoli se kod 18km rastajemo od polumaratonaca i dalja trasa je svakih par kilometara nosila sa sobom iznenadjenje. Pogled je predivan i mi dopustamo sebi da uzivamo u panorami Izole.Ovde cemo ponoco trcati km 39-40 ali tada sigurno necemo imati sage za to.Par sekundi pauza -foto i idemo dalje.
                                                   

Od jednom so se nasli u belilu procvetalih vocaka ,kao da smo na drugoj planeti i  odna tunel-19km….usvari ukupno ih je dva a jedan je dugacak cak 500m.Nekada se tuda prolazili vozovi a sada je to biciklistocka staza i mi trcimo kroz njih.



Na distanci  polumaratona  imamo prolazno vreme 2:13:11 .

Kad so izasli iz tunela prostirala se dolina koja se kupala u suncu. Toplo je,jako toplo za nas.Do juce je bilo najvise 7 C a nadas na startu je bilo 16C,a  sada u podne ima vec min 21…ali na vidiku je okrepna stanica .Danas je uzimanje vode od egzistencijalnog znacaja.

U susret nam dolaze maratonci koju su vec napravili  krug u Portorozu i Piranu Naravno da im se divimo i pozdravljamo ih ,za uzvrat dobijamo poljubce  i reci podrske od jednog trkaca  ;)  Kasnije smo saznali da je to bio podebnik maratona Robert Radojkovic. Bile smo impresionirane njegovim gestom  koji nam je mnogo znacio.Jos jednom mu hvala  <3 br="" motivaciju.="" nbsp="" za=""> Zatim trcimo kroz drugi tunel i najzad ispred nas je Portoroz. Laki vetar donosi okrepljujuci miris mora i soli.


Spustamo se u grad ,ponovo smo na obali i trcimo kroz marinu i hotelske komplekse gde nas ceka okrepna stanica ,smestena u hladovimi.Casa vode ,Iso  napitak,banana i komad cokolade.Dalje trcimo kroz gradsku promenadu gde im dosta prolaznika koji nas bodre.Osecaj je neverovatan.Atmosfera divna.

Piran gradic uskih i strmih ulica se prostire ispred nas, mi smo na 30 km.Kao sto mnogi kazu maraton pocinje sada.

Dve ostre uzbrdice cekaju na nas.Jedna je bila posebno naporna ali so uspele da ih istrcimo,polako ali smo trcale.
Posle uzbrdica i jos jedne okreprne stanice gde smo uzele po flasu sa  vodom i ponele sa sobom par sundjera za osvezenje uz put .Malo smo pile ,malo se prskale i zalivale.Bilo je jako toplo.
Od jednom trcimo kroz  sumicu sa koje se baca pogled na more.Staza je dosta uska i potrebno je bilo mnogo koncentracije.Posle par kilometra se vracamo na asfalt i trcimo niz brdo. Pokusavam da se opustim ,lagano tresem ruke i kruzim ramenima.

Ocekujem neki zig ,barem neki zidic ali ga nema.Noge me bole ali nije nista strasno.
Pijem kokosovu vodu,250 ml u jednom cugu i idemo dalje.

 
35 km je okrutan,milsim da nikad vise necu trcati maraton,samo da  ovaj zavrsim…
Stajemo na stanici menamo mokre  sundjere ,jeden stavljam ispod kape na glavu a drugi drzim u ruci,voda ,pola banane i  opet komad cokolade ,cokolada mi danas jako prija …idemo dalje.

Sunce przi.Kilometri su nekako duzi nego do sada i jos moram na jednan Box-stop.Trazim prigodni zbun da bi ispraznila svoju besiku.

Dalje trcim bez zvuka ,ali mi jos uvek nije tesko .Tisina je skoro potpuna Koncentrisana sam samo kako da pokrecem nage jednu isped druge.Ponovo tunel i Izola je isped nas… jos 2km.
Postaje mi jasno da zu uspeti da istrcim maraton i suze mi polaku  naviru na oci

 

 
Radosna sam je vidim cilj liniju.U mojoj glavi  je olaksanje.
Prelazim preko iste.Osecaj je cudan ,ustvari jeden neverovatan osecaj da ga recima ne mogu opisati.Jedan predivan osecaj zavrsiti nesto sto si zeleo. Ocecaj radosti sto sam imala snage da izdrzim i   dostignem tako nesto veliko kam sto je pretcati 42 km.Ponosna na sebe sto sam preskocila maratonski zig( mada ni sama ne znam kad i kako) i sto se fizicki osecam odlicno jedino  znam kolika je snaga volje koju posedujem   .
Familija me posmatra u cudu i ne znaju sta mi je ,Dora se smeje a ja placem.



 To so bile  suze radosnice. Moj se san ostvario,ja sam pretrcala Maraton i teskom mi  da i sama poverujem u to.


Ali kako je rekao Hakuri Murakami „ vazno je da nisam hodao“.Na kraju platili smo da bi trcali a ne da  bi hodali.

Jedan zulj i dva plava nokta su posledica maratona .Ali nokti na nogama su samo za kukavice
Kod maratona je to skoro normalna pojava i nije pitanje da li ti je poplaveo nokat ,nego koliko?!



Uvece dok sam lezala u krevetu i pokusavala da se opustim razmisljala sam :Jao,dobro je da ne moram jos jednom da trcim Maraton.
Posle deset dana regeneracije i  trkacke pauze ,ponovo sam obula patike , prva misao koja mi je prosla kroz glavu je :Zasto da ne ?

Pozdrav Z



3 коментара:

Snežana Maricic је рекао...

Čestitam!
To je nešto što ja ne bih ni pokušavala.
Pregledala sam blog i zaista mi se sve dopada, alli nemam vremena da komentarišem svaki post. Divim se umeću na svim poljima.
Nisam sigurna da li smo se nekada srele u blogerskom svetu, ali vidim da su mi većina komentatorki poznate. Nije lako sve propratiti na netu.Bidim da je i na ovom blogu bilo pauza, što je normalno. Drago mi je što sam našla blog koji mi se baš dopada.
Sve najbolje!

Dragana Bgd је рекао...

Čitam ovaj tekst i placem i ja. Upravo se spremam za svoj prvi polumaraton a počela sam da trčim pre dva ipo meseca. Sve mi je potrebno, i fizička i mentalna snaga i stvarno potpuno razumem stanje u kome ste bili nakon prolaska kroz cilj. Sve cestitke!

Dragana Bgd је рекао...
Администратор блога је уклонио коментар.